Svetlana Radovanović dipl.građ.inž., Energoprojekt ENTEL

Svetlana je uprkos inicijalnoj želji da upiše arhitekturu, na mudro usmeravanje roditelja, ipak upisala građevinu, na kojoj su je kasnije zadržali položeni ispiti i sjajno društvo. Nikad se nije pokajala zbog svog izbora i kaže da joj se čini da su u životu, gledajući tadašnje generacije, mnogo bolje prolazili građevinski inženjeri nego arhitekte. Na kraju studija, za svoj diplomski rad sa temom “Kružna ploča na elastočnom poluprostoru” dobila je Oktobarsku nagradu za najbolji diplomski rad na Beogradskom univerzitetu.

U periodu posle završenog fakulteta javljala se na oglase za posao i na kraju na poziv majke koja je radila u Energorpojektu, u sektoru koji će kasnije postati ENTEL, došla u firmu u kojoj je i dan danas. Nakon 2.5 godine provedene u firmi izabrana je da učestvuje na poslovima za Irak, koji su rađeni prema američkim standardima.

Odlazi u Irak koji je u tom trenutku u ratu sa Iranom. I pored rata, male hotelske sobe, pacova kao “domaćih životinja” i velikih kulturoloških razlika, kaže da joj je život u Bagdadu bio prijatno iskustvo, i da odande nosi lepe uspomene, naročito iz posete Vavilonu.

Vreme u kom je naša zemlja bila pod sankcijama provela je na domaćim poslovima. U tom periodu, bio je i pokušaj da se krene sa nuklearnim elektranama, ali se od toga brzo odustalo. Svetalana se prisetila i kako je izgledalo projektovanje nekad, koji su i kakvi računari i softveri korišćeni, kako je tehnika napredovala i kako se ona na to prilagođavala. Setila se i svoje mentorke i ispričala zašto smatra izuzetno važnim prenošenje znanja i iskustva starijih kolega na mlade.

Nakon teškog perioda sankcija dobija od firme ponudu da ide u Katar na 3 meseca. Nakon što je na prvom sastanku sa investitorima bila potpuno ignorisana od strane istih, zbog svog stava i pristupa poslu ostala je 7 meseci, do samog završetka projekta, upravo na insistiranje investitora. Svetlana je ispričala kako je izgledao život u Kataru tada, i šta se sve do sad promenilo, kakvo je bilo ponašanje za vreme njihovih verskih i državnih praznika, ali i kako je nekad izgledao nacionalni muzej Katara, a kako izgleda danas. Jedan od najspecifičnijih zahteva za projektovanje bio je projektni zadatak za kontrolni centar u Kataru, koji mora da bude prepoznatljiv sa Meseca i da bude otporan na eksplozije. Kako je izgledalo projektovanje takvog objekta, “peške”, bez softvera i kako je prvi softver na Građevinskom fakultetu nakon nedelju dana unošenja podataka taj isti proračun radio 30h. Za ovaj objekat kaže da joj je bio veliki profesionalni izazov, i izuzetno joj je drago što je radila tako nešto.

Nakon niza projektovanih termoelektrana i još mnogo drugih različitih objekata, što u zemlji što po arapskim zemljama, odlučila je da ode u Peru i učestvuje u projektovanju i izgradnji hidroelektrana Piaz u Ekvadoru i Topo u Peruu. Veliki izazov, učenje jezika, prvi tender od 200 strana na španskom jeziku… O boravku u Limi kaže da je poslovno bilo fenomenalno iskustvo, a što se života tiče – još bolje. Fenomenalan narod, i prelepe uspomene za sedam meseci, ispostaviće se, prvog boravka u Peruu. Po povratku u Beograd, dobija poziv od ENTEL-a da ode u Dubai, gde je provela vreme učeći kako bi polagala ispit za dobijanje licence. Nakon par meseci u Beogradu i Dubaiu, sledi drugo poluvreme u Peruu, na izgradnji hidroelektrane Poećos 2. Ovog puta 1.000km od Lime, u mestu Pjura. Život u Pjuri kao sušta suprotnost od Lime, život u kampu, najezda skakavaca koja je trajala mesec i po dana i tornado koji je trajao 5min, odlasci na more, plažu i zašto se pri jednom povratku posebno uplašila. Svetlana je ispričala šta je sve obišla i videla u Peruu, zašto je to bilo dragoceno iskustvo, ali i zašto se vratila u Srbiju i zašto nije razmišljala i želela da ostane tamo trajno.

Za kraj, kratak pregled onoga što sada radi, osvrt na sve što je prošla u karijeri i savet mladim kolegama.